Невена Монтресор, директорка Центра Мост - интервју за лист Зрењанин

НЕВЕНА МОНТРЕСОР, ДИРЕКТОРКА ЦЕНТРА „МОСТ”

Интервју за лист Зрењанин, новинарка Ј. Шормаз

Центар за пружање услуга социјалне за штите „Мост” формиран је почетком прошле године. Нуди услуге психолошког саветовања, продуженог становања за жртве насиља и младе који се осамостаљују, као и личног пратиоца деце. Центар је задужен и за прихватилишта за бескућнике и просјаке, Сигурну кућу,
„Алтернативу” и „Нашу причу” – боравке за младе са потешкоћама у развоју.

На челу установе „Мост” налази се Невена Монтресор, дипломирана психолошкиња. Радила је као васпитач у Окружном затвору, а затим је била ангажована као стручна радница за услуге социјалне заштите и као водитељка случаја у тиму за заштиту деце и младих у Центру за социјални рад. Како каже, оснивањем „Моста” услуге социјалне заштите законски су одвојене од Центра за социјални рад, а његовом успешном функционисању доприноси
довољан број стручног кадра.

– Дошла сам из редова запослених, могу да разумем сваку ситуацију и брзо препознам евентуалне ризике
како по запослене, тако и по кориснике – каже директорка „Моста”.

Каква је била динамика пријема у Сигурну кућу у протеклих годину дана?

– Лане смо имали мање пријема него иначе, што не значи да је било мање случајева насиља у породици. Корисници се у прихватилиште за жене и децу која су жртве насиља или трговине људима смештају уколико Центар за
социјални рад и полиција процене да постоји висок ризик од ескалације или понављања насиља. То значи да ми имамо увид само у случајеве са високим ризиком. Њих је у току ове и прошле године било 55. Након боравка у Сигурној кући жртвама помажемо око проналажења посла и оснаживања за самосталан живот.

Да ли капацитети прихватилиште за стара и одрасла лица, бескућнике и просјаке задовољавају потребе?

– Прихватилиште највећи капацитет достиже у зимском периоду. Проблем је што корисници у току лета самовољно напуштају смештај, а ми смо у законској обавези да поштујемо њихову вољу. Када напусте прихватилиште, често се враћају ранијем стилу живота, али имамо увид у то где се налазе. Мора постојати жеља да би неко био збринут, а у тренутку када то више не жели, смештај се прекида. Центар може да прими 10 корисника, а током зимских месеци зна да буде и више јер се трудимо да свима изађемо у сусрет.

Шта младима са развојним потешкоћама пружа боравак у „Алтернативи” и „Нашој причи”?

– За њих је „Алтернатива” место где се одвија цео њихов живот. Боравак за децу и младе са телесним и менталним инвалидитетом је једини овог типа у Србији. Тренутно има 10 корисника старости од 5 до 26 година. Он им пружа осећај припадности вршњачкој групи, заједно се друже, певају, уче, славе рођендане и празнике. „Нашу причу” посећује 36 суграђана старости од 15 до 45 година. За децу са потешкоћама у развоју организују се различити садржаји и радионице. Имамо пластенике, засаде воћа и лаванде, а о њима се брину корисници.

Са каквим проблемима суграђани долазе у психолошко саветовалиште?

– Саветовалиште је кренуло као пројекат Центра за социјални рад. Замисао је да суграђанима дамо могућност да нам се обрате, али да то не буде институционално. Наш тим чине три психолога и психотерапеут који раде током целог дана. Тренутно имамо преко 100 клијената, што нам показује да су суграђани све слободнији да се обрате за помоћ. Подједнако нам се јављају све корисничке групе. Тинејџери се обраћају због проблема у школи, сексуалних
искустава, адолесцентских криза. Велики број корисника долази на брачно саветовање, а оно што нас је изненадило јесте да се све чешће родитељи јављају због различитих васпитних мера. Пандемија је у великој мери утицала и на особе старије доби који се због губљења режима дана и смањења контакта суочавају са посттрауматским
стресним поремећајем.

Како се услуге „Моста” могу проширити?

– Имамо пуно идеја како да унапредимо услуге. Примећујемо да је изражена потреба за персоналним асистентом за пунолетне особе са инвалидитетом. Затим, треба више радити на социјалном контакту старих, а пажњу ваља посветити и малолетним починиоцима кривичних дела како се она не би понављала и децу довела до васпитно-поправног дома. Младих починилаца је, нажалост, све више.